Opasnosti na igralištima usled lošeg planiranja i nebezbedne opreme

Posted on

Američka neprofitna organizacija za rekreaciju i igrališta NRPA (The National Recreation and Park Association) je posvećena promovisanju bezbednih okruženja za igranje dece. Tim ljudi iz ove organizacije je sastavio listu 12 siguronosnih problema koji dovode do povreda na igralištima. Lista koju su sastavili je opšteg karaktera i lako je mogu primenjivati kako vaspitači, tako i roditelji.
Dvanaest uopštenih uzroka povreda na igralištima su:
1. Neodgovarajuća zaštitna podloga. Podloge poput betona, asfalta ili nabijene zemlje nisu prihvatljive kao podloge ispod opreme na dečijim igralištima. Podloge kao što su drveni mulč, guma, pesak ili sitni šljunak omogućavaju zaštitu jer ublažuju pad.
2. Neodgovarajuće zone za korišćenje ili zone pada. Zone za korišćenje predstavljaju deo zaštitne podloge ispod i oko opreme na igralištima gde bi dete moglo da padne. Ova zona se proteže minimum 190 cm u svim pravcima od ivice postavljene opreme. Zone za tobogane čija je visina veća od 190 cm se postavljaju na osnovu same visine platforme ili početnog ravnog dela tobogana. Zone za ljuljaške su dvostruko veće vrednosti visine okretača ili zavojnica.
3. Isturenje ili opasnost od uplitanja. Deo opreme koji može da poseče ili povredi dete ukoliko padne predstavlja opasnost. Prostor između delova opreme i nepravilno povezana užad se takođe smatraju opasnim.
4. Otvori kao klopke. Prostor ili otvoreni deo opreme gde se može zaglaviti glava deteta predstavlja opasnost. Nijedan otvor ne sme biti veći od 9 do 23 cm.
5. Nedovoljno rastojanje između opreme. Nedovoljno rastojanje dovodi do stvaranja gužve na igralištu. Trebalo bi da ovo rastojanje bude minimum 366 cm između dve opreme. Zone za korišćenje ili zone pada opreme koje su više od 61 cm se nikada ne smeju preklapati.
6. Opasnost od saplitanja. Izložene komponente ili predmeti poput betonskih granica, stabljike drveta, stene ili promene u visini podloge predstavljaju opasnost od saplitanja.
7. Nedostatak nadzora. Igrališta bi trebalo da se projektuju tako da roditelji ili vaspitači mogu da posmatraju decu dok se igraju.
8. Aktivnosti koje su neodgovarajuće za određenu starosnu dob. Projektovanje opreme za igrališta i okruženja se radi za korisnike odgovarajuće starosti.
9. Nedostatak održavanja. Kako bi se održalo „bezbedno“ igralište, neophodno je preventivno i planirano održavanje. Inspekcije bi trebalo da proveraju da li postoje delovi koji nedostaju, koji su polomljeni ili istrošeni od korišćenja. Podloge treba održavati, i treba sprečiti ili popraviti vandalsko uništavanje opreme.
10. Opasnost od štipanja, cepanja i oštrih krajeva. Komponente koje imaju vidljive oštre krajeve ili delove koji mogu da probodu kožu deteta predstavljaju opasnost. Delovi koji se pokreću, poput ljuljaški i vrteški, ne bi trebalo da imaju vidljive delove koji se pomeraju koji mogu da ugnječe ili uštipaju dečije prste.
11. Neograđene platforme. Ograde obezbeđuju opremu na igralištima da ne bi došlo do slučajnog pada deteta. Za decu predškolskog uzrasta, oprema čija je visina iznad 50 cm treba imati ograde. Za decu školskog uzrasta ograde su neophodne za opreme visine iznad 76 cm.
12. Oprema koja se ne preporučuje za javna igrališta. Primeri su teške ljuljaške, oprema za više korisnika, slobodna užad, prstenovi za vežbanje koji mogu da se njišu i trapezne šipke.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *