Terapeutska vrednost igre

Posted on

Igra može imati velike terapeutske vrednosti za decu jer ona predstavlja način na koji se otklanja stres i na koji se deca zabavljaju. Igra podrazumeva slobodu, sigurnost, poverenje i osećaj blagostanja. Uvođenjem igre u dečije živote dobijamo manje depresije, manje anksioznosti, manje stresa i manje agresije kod dece. Takođe, igra je od velikog značaja za emocionalno zdravlje deteta i predstavlja način na koji ona izražavaju svoje emocije koje ne mogu opisati rečima. Deca kojoj je uskraćena igra, ili koja su imala traumu ili bila zlostavljana će iskusiti veći strah, suzbijanje emocija i jače i intenzivnije konflikte sa drugima.

 

dečko sa lišćem

 

Bruno Betelhaim, dečiji psiholog, je posmatrao igru kao način na koji su deca pokušavala da premoste svoju realnost sa svetom oko njih. On je izjavio: „Igra dozvoljava detetu da reši u simboličnom smislu nerešive probleme iz prošlosti i da se direktno ili simbolično nosi sa brigama sadašnjosti. To je i njegov najznačajniji alat za samostalnu pripremu za budućnost i buduće zadatke.“

Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize, je verovao da igra ima katartične efekte, omogućavajući deci da se očiste od negativnih efekata traumatskih događaja. On je posmatrao fantaziju kao način da se pristupi njihovoj psihi, izjavljujući da igra predstavlja ogledalo njihove podsvesti, omogućavajući da se koristi kao alat za dijagnozu i u terapeutske svrhe. Kroz igru fantazije dete oseća manji emocionalni pritisak, a igra pomaže u smanjivanju nekog prethodnog traumatičnog iskustva.

 

dečko maslačak

Veruje se da deca rešavaju svoju anksioznost stvarajući veze sa iskustvima iz igre. Ovo je naročito korisno ukoliko deca nemaju dovoljno zrelosti da se verbalno izraze o svojim osećanjima. Informacije se mogu dobiti i kroz igranje različitih uloga, modelovanje, identifikacije i mnoge druge tehnike koje se koriste kao terapija kroz igru.

Terapeuti bi trebalo da prate osam osnovnih principa u igri. Prihvataju dete kakvo je; formiraju prijateljski odnos sa detetom; kreiraju popustljivu vezu gde dete može slobodno da izrazi svoja osećanja; reflektuju ta osećanja detetu nazad kako bi moglo da ih razume; poštuju sposobnost deteta da samo rešava svoje probleme; dozvole deci da ona vode igru; ne ubrzavaju terapiju; i postavljaju samo ograničenja neophodna da bi se pomoglo detetu da prihvati odgovornost u vezi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *